„Dobro sam“ – koliko često zapravo ne znamo šta osjećamo?
Za Terapeut.me ponovo piše psihoterapeutkinja Anđela Abramović Nešić, specijalistkinja medicinske psihologije, MA Kliničke psihologije i sistemski porodični psihoterapeut.
„Kako si?“
„Dobro sam.“
Kratak, gotovo automatski odgovor. Nekada zaista znači da smo dobro. Ali ponekad iza njega stoji nešto mnogo složenije: ne znam kako sam, nemam vremena da se time bavim ili ne želim da pogledam šta se u meni događa.
Mnogi ljudi dobro funkcionišu, a da pritom nijesu u naročitom kontaktu sa sobom. Ustaju, rade, brinu o djeci, završavaju obaveze i pomažu drugima. Spolja sve može izgledati sasvim u redu, dok na pitanje kako su teško pronalaze odgovor dublji od: „Dobro“, „Umorna sam“, „Ma ništa“.
Pitanje zato nije samo da li umijemo da prepoznamo emociju, već i da li sebi ostavljamo dovoljno prostora da je primijetimo.
Kada više ne znamo šta osjećamo
Kontakt sa sopstvenim emocijama gradimo kroz odnose u kojima učimo da ono što osjećamo ima smisla i da može biti izgovoreno.
Ako se emocije često umanjuju ili ignorišu — „Nemoj da plačeš“, „Nemaš zbog čega da se ljutiš“, „Nije to ništa strašno“, „Moraš da budeš jak“ — možemo naučiti da ih sklanjamo od sebe.
Vremenom više ne moramo ni svjesno da ih potiskujemo. Jednostavno prestajemo da ih primjećujemo.
Zato odrasla osoba ponekad ne kaže: „Tužna sam“, već: „Nešto mi nije dobro“. Ne kaže: „Povrijeđena sam“, već: „Sve me nervira“. Ne kaže: „Preopterećena sam i treba mi pomoć“, već: „Samo sam umorna“.
Emocija je tu, ali nije prepoznata.
Kada razumijemo sve — osim sebe
Neki ljudi veoma dobro razumiju druge. Umiju da objasne zašto je partner postupio na određeni način, zašto je roditelj bio takav ili kakve su okolnosti dovele do nečijeg ponašanja.
To razumijevanje može biti dragocjeno. Ali ponekad postane način da preskočimo sopstveno iskustvo.
Možemo razumjeti nekoga i istovremeno biti povrijeđeni. Možemo imati razumijevanja za nečije okolnosti i biti ljuti. Možemo znati da neko „nije mislio ništa loše“, a ipak osjećati tugu.
Nije svaka emocija poziv na osudu druge osobe. Ali svaka emocija jeste informacija o našem unutrašnjem iskustvu.
Ponekad je potrebno manje objašnjavati druge, a više zastati pred sobom:
• Kako je meni bilo u toj situaciji?
• Šta me je zapravo povrijedilo?
• Šta mi je bilo potrebno, a nijesam dobila?
• Šta sada osjećam kada o tome govorim?
To nijesu pitanja kojima tražimo krivca. To su pitanja kojima ponovo uspostavljamo kontakt sa sobom.
Tijelo ponekad zna prije nas
Dešava se da osoba dugo govori da je dobro, dok njeno tijelo govori nešto drugo: napetost, nemir, umor, teško uspavljivanje, razdražljivost ili stalna potreba da se nešto radi kako bi se misli utišale.
Naravno, ne treba svaki tjelesni simptom tumačiti psihološki. Ali kada se određene reakcije ponavljaju u vezi sa emocionalnim situacijama, može biti korisno zastati i zapitati se šta se događa i na psihološkom planu.
Ponekad ono što nijesmo uspjeli da izgovorimo pronađe drugi način da bude prisutno u našem iskustvu.
Ne moramo odmah znati
Ne moramo u svakom trenutku znati šta osjećamo. Dovoljno je početi od rečenice:
„Ne znam šta osjećam, ali znam da mi nešto nije u redu.“
I to je već važan početak.
Psihoterapija često počinje upravo na tom mjestu. Ne nužno velikom krizom, već rečenicom: „Ne znam šta mi je. Sve je u redu, ali nijesam dobro.“
U sigurnom odnosu možemo polako istraživati ono što je dugo bilo nejasno, potisnuto ili teško dostupno — bez pritiska da odmah pronađemo odgovor ili promijenimo ono što osjećamo.
Cilj nije da na pitanje „Kako si?“ uvijek imamo savršen odgovor.
Cilj je da, kada ostanemo sami sa sobom, sve češće možemo da čujemo šta se u nama zaista događa.
Možda odgovor ponekad i dalje bude:
„Dobro sam.“
Ali sada to nije automatska rečenica.
Sada znamo zašto je izgovaramo.